Preuzeto: blic.rs
U poslednje vreme mnogo se govori o „dugom covidu“. Većina ljudi, a i stručnjaka, ne zna da već dugi niz godina postoji zbirni naziv za produžene neuroimunopsihijatrijske efekte infekcija – PANS.
Ova skraćenica iza sebe krije duži pojam, „pedijatrijski neuropsihijatrijski sindrom sa akutnim nastankom“, a radi se o neuroimunološkom problemu sa psihijatrijskim manifestacijama.
Pojednostavljeno rečeno, nakon neke infekcije počinju da se javljaju problemi sa ponašanjem, spavanjem, motorički problemi. U slučaju deteta školskog uzrasta, mogu se recimo javiti tikovi, značajno pogoršanje rukopisa, agresija. Kod još manje dece može doći do regresije, gubljenja naučenih veština, i takođe tikova, agresije, i još mnogih simptoma.
Početkom juna se u Beogradu održava konferencija SEECA (www.seeca.info) koju podržava i Blic,, posvećena novim rešenjima iz oblasti autizma i srodnih problema. Tim povodom, intervjuisali smo vrsnog stručnjaka dr Kiki Čanga, koji će na konferenciji pričati upravo o poremećaju PANS.
Dr Kiki Čang je psihijatar sa više od 22 godine iskustva u radu sa mlađom decom, adolescentima, odraslima i porodicama. Suosnivač je klinike za PANS poremećaj na univerzitetu Stanford. Njegova specijalnost je rad s mladima, takođe je specijalista za PANS i srodne neuropsihijatrijske poremećaje. Radeći s decom koja imaju ova složena stanja, stekao je veliko iskustvo u radu s ADHD-om, anksioznošću, poremećajima ponašanja, tikovnim poremećajima, psihotičnim poremećajima i poremećajima iz autističnog spektra.
Znamo da ste bili jedan od suosnivača PANS klinike na Stanfordu. Koliko dugo radite sa pacijentima sa PANS-om?
Preko 10 godina.
Mnogi stručnjaci i dalje negiraju postojanje ovog poremećaja. Kakvi su vaši stavovi o tome?
Mislim da je smešno da ljudi i dalje smatraju da je to „kontroverzno“ ili negiraju postojanje PANS-a. Toliko je sličan mnogim drugim post-infektivnim neuroinflamatornim bolestima, uključujući sada produženi kovid.
Koje dijagnostičke testove najčešće koristite u radu sa pacijentima PANS-a?
Koristim sve što mogu! Testovi krvi uglavnom, ali i kada mogu da dobijem neurologa da pomogne, MRI mozga, EEG, lumbalna punkcija mogu biti od velike pomoći da se isključe drugi poremećaji ili da se pronađu konkretniji uzroci.
Da li bi, po vašem mišljenju, lekari trebalo da se više oslanjaju na dijagnostičke testove pri postavljanju dijagnoze PANS-a, ili na prisutne kliničke znakove?
Pa, to je još uvek klinički zasnovana dijagnoza jer ne postoji neki jedan biološki test koji potvrđuje PANS. PANS je sindrom koji može imati mnogo uzroka. Međutim, testovi su važniji da se isključe druga neurološka stanja, kao i da se pokušaju utvrditi razlozi za upalu. Na primer, titar antitela protiv streptokoka, ili mikoplazme, ili drugih patogena, može ukazivati na trenutne infekcije koje treba lečiti. Ako nema znakova infekcije, ali testovi pokazuju upalu, onda to podržava antiinflamatorni pristup. Ako se detektuju povišena autoimuna antitela, onda to može podržati imunološku modulaciju, recimo sa steroidima ili imunoglobulinima, na primer. Dakle, testovi mogu mnogo pomoći pri odlučivanju o tome koji tretman da se primeni.
Znamo da mnoga deca sa dijagnozom autizma takođe imaju PANS dijagnozu i da postoje smernice koje su objavljene kako bi se razlikovalo između njih. Kako pristupate ovom izazovu u svom radu?
Mislim da deca sa autizmom mogu imati PANS/PANDAS kao i svako drugo dete, a u stvari mogu biti pod povećanim rizikom zbog svog već atipičnog mozga. Rigidnost i simptomi poput opsesivno kompulzivnog poremećaja koji se često povezuju sa autizmom mogu se često prevideti kod ovih mladih, jer umesto da ga prepoznaju kao epizodu PANS-a, porodice i zdravstveni radnici će reći da je to samo deo dijagnoze autizma. Samo pokušavam da ih edukujem i oslanjam se na kliničke kriterijume za PANS epizodu – ako ispunjavaju kriterijume onda imaju PANS! Tako jednostavno. E sad, šta je to izazvalo, drugo je pitanje…
Koje vrste tretmana preporučujete svojim pacijentima?
Zavisi od toga šta uzrokuje njihove simptome, da li je akutno ili hronično, i koji su njihovi simptomi. Pristup je uvek da se shvati koja medicinska intervencija treba prvo da se uradi, jer smatram da je to najvažnije. Ako prvo koristite psihijatrijske pristupe, to često može pogoršati stvari. Dakle, medicinski pristupi mogu uključivati antiinflamatorne lekove, antibiotike i imunomodulatore kao što su steroidi i IVIg ili metotreksat. Ako je potrebno, angažujem i reumatologe i imunologe da pomognu kod složenijih pacijenata, kojima će možda biti potrebna imunomodulacija kao što je rituksimab, mikofenolat mofetil ili afereza. Psihijatrijska podrška, uključujući terapiju i psihotropne lekove, se uzima u obzir, ali se obično preporučuju psihotropni lekovi nakon što se akutna upala završi, kako bi se pomoglo kod preostalih simptoma. Postoje neki izuzeci: često koristim benzodiazepine zapravo da pomognem kod teške uznemirenosti, agresije, anksioznosti i/ili litijuma da pomognem stabilizaciji raspoloženja i neuroprotekciji kod odgovarajućeg pacijenta.
Kakve rezultate ove terapije mogu postići za pacijente, prema vašem iskustvu?
Uvek ciljam na 100% remisiju, ali to, naravno, nije uvek moguće. Cilj je da se simptomi smanje što je moguće manje, sa što manje funkcionalnih oštećenja, da se deca vrate u školu i prijatelje.
Šta biste preporučili svojim kolegama, psihijatrima koji tek počinju da uče o ovom poremećaju?
Naučite što više možete i budite otvorenog uma! Pročitajte radove, pohađajte radionice i shvatite da je ovo vrh ledenog brega i da sve više dece pati od ovog spektra poremećaja. Svaki put kada neko vidi dete sa teškim opsesivno kompulzivnim poremećajem, agresijom, ili čak potpunom manijom da reaguje na antibiotike ili steroide, to može da promeni svet i da otvori oči tom kliničaru. Upala je možda naš najveći neprijatelj u medicini danas, i potrebni su nam svi na brodu da se borimo protiv nje!
U Srbiji, poremećaj PANS još uvek nije prepoznat od svih stručnjaka. Ipak, naša najpoznatija dečja bolnica, Institut za majku i dete, i imunolog Prof. Dr Srđan Pašić, su se uhvatili u koštac sa ovim problemom. Nije potrebno mnogo govoriti o Prof. Dr Pašiću, koji je svakako naš najpoznatiji dečiji imunolog. I on će podeliti svoje znanje sa učesnicima konferencije SEECA, ali i sa nama.
Jedan ste od prvih stručnjaka u regioni koji je počeo da se bavi lečenjem PANS poremećaja. Koliko dugo se ovaj poremećaj već leči u Institutu za majku i dete?
U poslednjih 6 godina lečili smo 6 dece sa PANS sindromom primenom imunoglobulina.
Koje terapije primenjujete za decu sa ovim poremećajem, i kakve rezultate postižete?
Primenjuje se intravenski imunoglobulin u visokim dozama, intravenskim putem davanja nekoliko meseci. Kod dece sa ovom terapijom je primećeno značajno smanjenje tikova, i opsesivnih radnji.
Da li se oslanjate vise na kliničku sliku ili dijagnostiku kod ovog poremećaja?
Klinička slika je karakteristična. Podupirući kriterijum jesu ponavljane streptokokne infekcije, nalaz streptokoka u brisu ždrela, ili pozitivni krvni nalazi na streptokok.
Imate li prilike da primetite učestalu pojavu PANS sindroma kod dece sa dijagnozom autizma?
Vrlo retko, deca koja su prethodno klasifikovana kao autizam imaju simptome PANDAS sindrolma. Kod ove dece postoji mogućnost terapijskog delovanja, nažalost kod većine dece sa autizmom ne smatram da je terapija imunoglobulinom delotvorna.
Da li saradjujete sa stranim stručnjacima i institucijama u vezi PANSa, i kakva su Vaša iskustva tu?
Praktično, mi preuzimamo mišljenje dr Kovačevića, našeg eminentnog pedijatra iz Čikaga, koji je prvi opisao potencijalnu korist imunoglobulina kod PANDAS-a. Dr Kovačević će takođe biti predavač na konferenciji, i imaćemo priliku da razmenimo znanja.
Smatrate li da je potrebno još edukacije naših doktora u pogledu PANS poremećaja, da bi deca brže dolazila do neophodnih terapija?
Potrebna je edukacija pedijatara koji se bave pedijatrijskom neurologijom, i stručnjaka koji se bave psihomotornim razvojem dece da bi se brže postavila dijagnoza PANDAS-a.